BILTEN9_Layout 1

February 23, 2018 | Author: Anonymous | Category: N/A
Share Embed


Short Description

Download BILTEN9_Layout 1...

Description

9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

www.pozorje.org.rs

Danas na Pozorju 20.00 časova / SNP, Scena "Jovan Đorđević"

Uručenje Sterijinih nagrada

Predstava u čast nagrađenih MILEVA AJNŠTAJN balet prema motivima istoimene drame Vide Ognjenović Balet Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad Predstava traje 1 sat i 20 minuta Kompozitor ...................... Marjan NEĆAK Koreograf, reditelj ...........Staša ZUROVAC Scenograf................................Žorž DRAUŠNIK Kostimograf...........................Marina SREMAC Dizajn svetla ..........................Deni ŠESNIĆ Autor video materijala .....Marin LUKANOVIĆ Asistent koreografa ...........Boris LADIČORBIĆ Repetitor .................................Branka GLIGORIĆ Uloge Mileva .............................................ANDREJA KULEŠEVIĆ / SONJA BATIĆ Albert ..............................................TAKUYA SUMITOMO / DAVID GRUOSSO Milevina sestra, Zorka ............SANJA PAVIĆ / ANA ĐURIĆ / MILENA KRKOTIĆ / OISHI AZUSA Gospodin Marić ........................IVAN ĐERKOVIĆ / VLAD MOLDOVAN Gospođa Marić ...........................OLGA AVRAMOVIĆ / MIRJANA DROBAC / NADA SALAK / MARIJANA ĆURČIJA Profesor Veber............................MILAN LAZIĆ / IVAN ĐERKOVIĆ Milevine drugarice Ružica..............................................FROSINA DIMOVSKA / BOJANA MATIĆ / OISHI AZUSA Milana............................................. DANIJELA VOJNOVSKI / ANA ĐURIĆ / SONJA BATIĆ / OLGA AVRAMOVIĆ / MILENA KRKOTIĆ Helena.............................................JELENA MARKOVIĆ / SARA TOŠIĆ / ASUKA MARUO / KATARINA KLJAJIĆ Albertovi drugovi Grosman .......................................LIVIU HAR / OLTEAN TUDOR Erat...................................................ANDREI COLCERIU / VLAD MOLDOVAN Mišel ................................................DAVID GRUOSSO / BOJAN RADNOV Konrad ...................................LUCIAN PUSKAS / MILAN IVAN / GIULIO MILITE Moric ...............................................BOJAN RADNOV / RANKO LAZIĆ / MILAN IVAN Sin, Hans-Albert ........................JOSHUA ECOB / MILOŠ ŽIVANOVIĆ* Sin, Eduard-Tete ...................ALEKSANDAR BEČVARDI* Kćer, Lizika....................................ASUKA MARUO / TEONA RADANOVIĆ / LJILJANA JOKANOVIĆ Gospodin Ajnštajn....................IVAN ĐERKOVIĆ / VLAD MOLDOVAN Gospođa Ajnštajn .....................NADEŽDA SALAK / MIRJANA DROBAC Elza ...................................................MILANA BALAŽ / IRENA MESAROŠ Profesori Veberi ........................VLAD MOLDOVAN, MARKO STOJANOVIĆ, RANKO LAZIĆ, BOJAN RADNOV, LUCIAN PUSKAS / OLTEAN TUDOR, GIULIO MILITE, IVAN ĐERKOVIĆ, DAVID GRUOSSO, MILAN IVAN, JOSHUA ECOB Studenti – Alberti......................MILAN IVAN, OLTEAN TUDOR, JOSHUA ECOB, GIULIO MILITE, MARKO STOJANOVIĆ Poštar ..............................................DAVID GRUOSSO Služavka Eržika .........................NADEŽDA SALAK, MILENA KRKOTIĆ Fotograf ........................................BOJAN RADNOV / MARKO STOJANOVIĆ Zorkine mačke, Mileva u bolnici, Nova godina: Ansambl baleta: Dunja Lepuša, Nadežda Salak, Irena Mesaroš, Sonja Gavrilov, Sonja Batić, Milena Krkotić, Katarina Kljajić, Jovana Paunović, Jovana Lalić, Azusa Oiši, Bojana Matić, Marija Janković, Sara Tošić, Ana Đurić, Maja Stanković / Marijana Ćurčija, Brankica Vučićević, Bojana Mitić, Ivana Nanić Suvačarević, Ivana Ivanov Maćešić, Milana Balaž, Zorana Radivojević, Teodora Živković, Klaudija Jakobac. * Učenici Baletske škole Novi Sad Muzika snimljena u studiju „Ferzenk” Bitolj (Makedonija) Dirigent : Marjan NEĆAK Solisti, muzičari : Kliment Todorovski (violina), Marija Dimitrijević (viola), Paskal Krapovski (violončelo), Blagojče Trajkovski (klarinet), Risto Gorevski (bas klarinet), Sašo Tatarčevski (mandoline), Ivan Ivanov (tenor saksofon ), Marjan Nećak (klavir). Vokalni solisti: Marjan Nećak (Albert, Profesor Veber), Katerina Acevska (Mileva), Marija Dimitrijević (Zorka).

2

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

www.pozorje.org.rs

STERIJINE NAGRADE Selekcija nacionalne drame i pozorišta

Izveštaj žirija Žiri 57. Sterijinog pozorja – Branislav LEČIĆ, glumac, pedagog, Beograd (predsednik), Ana LEDERER, teatrološkinja, Zagreb (Hrvatska), Maja PELEVIĆ, dramaturškinja, Beograd, Ana TOMOVIĆ, rediteljka, Beograd, Janez PIPAN, reditelj, predavač, Ljubljana (Slovenija) – video je od 25. maja do 01. juna 2012. sedam predstava u Selekciji nacionalne drame i pozorišta. Na završnoj sednici, održanoj 1. juna 2012, Žiri je doneo

ODLUKU Sterijina nagrada za najbolju predstavu – RADNICI UMIRU PEVAJUĆI Olge Dimitrijević, režija Anđelka Nikolić, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. Sterijina nagrada za tekst savremene drame – OLGA DIMITRIJEVIĆ za tekst RADNICI UMIRU PEVAJUĆI, režija Anđelka Nikolić, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta većinom glasova. Sterijina nagrada za režiju – ANĐELKA NIKOLIĆ za predstavu RADNICI UMIRU PEVAJUĆI Olge Dimitrijević, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje: JOVO MAKSIĆ za ulogu Miloša u predstavi BUNAR Radmile Smiljanić, režija Egon Savin, Ustanova kulture "Vuk Karadžić", Scena KULT, Radionica Integracije i Fond "Krug" Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. HANA SELIMOVIĆ za lik Sene Zolj u predstavi OTAC NA SLUŽBENOM PUTU Abdulaha Sidrana, režija Oliver Frljić, Pozorište Atelje 212 Beograd. Odluka je doneta većinom glasova. SILVIJA KRIŽAN/Szilvia Krizsán za ulogu Glasnika u predstavi MARAT THE SADE Petera Vajsa, režija Andraš Urban, Novosadsko pozorište / Újvidéki szinház. Odluka je doneta jednoglasno. Četvrta Sterijina nagrada za glumu – ne dodeljuje se jednoglasnom odlukom žirija. Sterijina nagrada za scenografsko ostvarenje – ne dodeljuje se jednoglasnom odlukom žirija. Sterijina nagrada za kostimografsko ostvarenje – ne dodeljuje se jednoglasnom odlukom žirija. Sterijina nagrada za originalnu scensku muziku – DRAŠKO ADŽIĆ za predstavu RADNICI UMIRU PEVAJUĆI Olge Dimitrijević, režija Anđelka Nikolić, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. Sterijina nagrada za koreografiju – DALIJA AĆIN za predstavu RADNICI UMIRU PEVAJUĆI Olge Dimitrijević, režija Anđelka Nikolić, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta većinom glasova. Specijalna Sterijina nagrada – GLUMAČKOM ANSAMBLU predstave MARAT THE SADE Petera Vajsa, režija Andraš Urban, Novosadsko pozorište / Újvidéki szinház. Odluka je doneta jednoglasno.

Nagrada iz Fonda "Dara Čalenić" za najbolju mladu glumicu i mladog glumca MARIJA BERGAM za ulogu Milice u predstavi RADNICI UMIRU PEVAJUĆI Olge Dimitrijević, režija Anđelka Nikolić, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. Nagrada za najboljeg mladog glumca – ne dodeljuje se jednoglasnom odlukom žirija.

Subota, 2. jun 2012.

3

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

www.pozorje.org.rs

OSTALE STERIJINE NAGRADE Sterijina nagrada Žirija Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara za najbolju predstavu – RADNICI UMIRU PEVAJUĆI Olge Dimitrijević, režija Anđelka Nikolić, Hartefakt fond i Bitef teatar Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. Ispod prividno jednostavne, pamfletske inscenacije koja se gradi na estetici sleta, referencama na socrealističke plakatne poze i mehaničkom odvajanju govora glumca od njegove fizičke manifestacije, krije se dobro promišljen i slojevit rediteljski postupak koji omogućuje otvaranje niza političkih, socijalnih, ideoloških, estetskih i konceptualnih problema. Ujednačenost ansambla i njihova disciplinovanost izmešta fokus s individualne virtuoznosti i ”autentičnosti” na složene mehanizme socijalne reprodukcije nepravde. Scenski postupak kontrapunktiranja prethodno snimljene zvučne matrice sa znakovitim fizičkim gestom, “otvara” predstavu iznutra, izmešta je iz očekivanog i problematičnog sentimentalnog odnosa prema emotivnim pokretačima – situaciji radnika bez posla – u polje kompleksnijih problematizacija. Žiri: Akiko TACHIKI, plesna i pozorišna kritičarka, Tokio (Japan), Una BAUER, plesna i pozorišna kritičarka, Zagreb (Hrvatska), Ivan MEDENICA, teatrolog i pozorišni kritičar, Beograd (Srbija)

Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku 'Miodrag Kujundžić' – nagrada Sterijinog pozorja i redakcije novosadskog Dnevnika, jednoglasno – IVAN MEDENICA, pozorišni kritičar, Beograd, za tekst kritike pod naslovom "Velike i male smrti" o predstavi Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu) Biljane Srbljanović, u režiji Slobodana Unkovskog, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd, objavljen u NIN-u 23. 6. 2011. i SLOBODAN OBRADOVIĆ, pozorišni kritičar, Beograd, za tekst kritike pod naslovom "Grmljavina bankrota" o predstavi Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže, u režiji Jagoša Markovića, Pozorište Atelje 212 Beograd, objavljen u Teatronu (154–155, jul 2011). Teorijska i iskustvena utemeljenost, preciznost i jasnoća, kako u segmentu vrednosnog prosuđivanja pozorišne predstave u svim njenim elementima, tako i u argumentaciji kojom taj vrednosni sud potkrepljuje, to su odlike kritičarskog rukopisa (moglo bi se čak reći: poetike) Ivana Medenice, a u ovom slučaju možda najeksplicitnije prisutne upravo u tekstu o predstavi Nije smrt biciklo... U pitanju je razvijen kritičarski diskurs, bez apodiktičkih konstatacija, tragalački, problematizujući, nadgrađujući, često polemičan... dakle u izrazito dijalektičkom odnosu spram pozorišnog čina, odnosno predmeta kritike. Tekst Slobodana Obradovića odlikuje evidentno poznavanje procesa nastajanja pozorišnog čina i doslednost i sigurnost u argumentovanju sopstvenog stava o predstavi kao finalnom produktu tog procesa. Obradović je među retkim kritičarima koji veliku pažnju poklanja glumačkoj igri, a u okviru postavljenih kontekstualnih koordinata. Brižljiva i skrupulozna selektivnost, analitičnost i jednostavnost iskaza takođe su atributi koje je Žiri visoko vrednovao.

Žiri: Laslo GEROLD, pozorišni kritičar (predsednik), Darinka NIKOLIĆ, pozorišna kritičarka, Nina POPOV, novinarka Dnevnika, Novi Sad.

OSTALE NAGRADE Redakcija novosadskog lista "Dnevnik" – HANA SELIMOVIĆ za ulogu Sene Zolj u predstavi OTAC NA SLUŽBENOM PUTU Abdulaha Sidrana, režija Oliver Frljić, Pozorište Atelje 212 Beograd. Žiri: Nina POPOV, novinarka, Nataša PEJČIĆ, novinarka, Igor BURIĆ, pozorišni kritičar. Kompanija "Novosti", Beograd Nagrada za epizodnu ulogu – SILVIJA KRIŽAN za ulogu Glasnika u predstavi MARAT THE SADE Petera Vajsa, režija Andraš Urban, Novosadsko pozorište / Újvidéki szinház. Odluka je doneta jednoglasno. Može li skup snažnih glumačkih individua ostvariti moćnu kolektivnu igru? To pitanje, u ovom posebnom slučaju – Novosadskog pozorišta/Újvidéki Szinháza – apsolutno je deplasirano. Silvija Križan je na sceni tog pozorišta ostvarila veliki broj glavnih i sporednih uloga, igrala je monodrame i potpisala nekoliko režija, višestruko talentovana umetnica, uvek, kao i sve njene kolege iz tog ansambla, spremna da se povinuje ideji i estetici predstave i pruži sopstveni maksimum. Ulogom Glasnika, u veoma zahtevnoj režiji Andraša Urbana, Silvija Križan je demonstrirala visoku etičnost spram kolektivne igre i punu svest spram sopstvene funkcije u njoj. Bez narcizma, precizna i tačna i kad je u prvom planu i kad je neophodno da ga prepusti drugima, pronalazila je pravu meru svoje scenske prisutnosti.

Nagrada "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru – HANA SELIMOVIĆ za ulogu Sene Zolj u predstavi OTAC NA SLUŽBENOM PUTU Abdulaha Sidrana, režija Oliver Frljić, Pozorište Atelje 212 Beograd. Odluka je doneta jednoglasno. Fascinantnom zrelošću, ekonomičnim i preciznim izborom glumačkih sredstava, ukrštajući inteligentno komičke i tragičke motive lika koji tumači, Hana Selimović ostvaruje zaokruženu, celovitu glumačku partituru. Glumačkom inteligencijom i širokim registrom mogućnosti, ona savlađuje odsustvo životnog iskustva i suvereno donosi poetsku istinu i dramatičnu transformaciju lika tradicionalne žene u tradicionalnoj/patrijarhalnoj porodici u ženu koja, nakon hapšenja muža, čvrsto i odlučno preuzima ulogu stuba porodice. Hana Selimović sa scene emituje lakoću, šarm i prefinjenost, atribute koji proističu iz onog retkog ali dragocenog svojstva rasnog glumca – scenske prisutnosti. Ona „postoji“ na sceni i kad je tek deo totala, a suvereno zrači kada je u krupnom planu. Pri tom, dosledno poštujući „brehtijanski“ kôd koji je u ovoj predstavi uspostavio Oliver Frljić, Hana Selimović se virtuozno, čitavim glumačkim habitusom, kreće između identifikacije s likom i distanciranja od njega, oneobičavajući tako lik jedne „obične“ žene.

Žiri: Zorica PAŠIĆ, novinarka, Sonja DAMJANOVIĆ, glumica i Darinka NIKOLIĆ, pozorišna kritičarka (predsednica).

4

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

Predstava u čast nagrađenih „Mileva Ajnštajn”

Kompozitor

www.pozorje.org.rs

Koreograf, reditelj Staša Zurovac

Marjan Nećak

Rođen 1976. u Bitolju (Makedonija). Komponuje od najranijeg detinjstva. Muziku za prvu pozorišnu predstavu piše 1997. Autor je muzike za šezdesetak dramskih predstava, mjuzikla, opera, opereta, baleta, igranih i kratkih filmova. Sarađivao je u TV projektima, performansima i virtuelnim izložbama. Na makedonskom Državnom pozorišnom festivalu „Vojdan Černodrinski” u Prilepu dobio je pet nagrada za najbolju pozorišnu muziku. Muzika za predstave: Naroden teatar Bitolj (Kući Lj. Razumovske, Antigona u Njujorku J. Glovackog, Ljubav Perlinpina i Belise Lorke, Kralj Ibi Žarija, Zona sumraka D. Ajvsa, Stolice Joneska, Zauvek i još jedan dan M. Pavića, Derviš i smrt Selimovića /Albanska drama/, Čast V. Iljovskog, Pečalbari A. Panova, Timon Atinjanin Šekspira, koprodukcija NBT/TTS/Labaratorio Nuove iz Firence); Dramski teatar Skoplje (Marisol H. Rivere); Nacionalni teatar Priština (Roberto Zuko Koltesa); Makedonski naroden teatar Skoplje (Revizor Gogolja); Albanski teatar Skoplje (Akvarijum R. Abazija, Tito Slobodana Šnajdera, balet Veliki prozor koreografkinje Risime Risimkine); Zagrebačko kazalište mladih (mjuzikl Kamov smrtopis S. Šnajdera); Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca Rijeka (Gospoda Glembajevi Krleže i Okovani Galileo). Autor je muzike za igrani film Kosova desperate search u režiji Sunaja Race i za kratki film Etida u režiji Darija Bardića Muzika za baletsku predstavu Danse macabre Staše Zurovca bila je prva njegova suradnja sa HNK u Zagrebu. Autor je muzike za baletsku predstavu Penelopa i Pesma nad pesmama (Balet HNK Ivana pl. Zajca Rijeka i Baletska trupe CeDeCe Portugal), Diskretni šarm buržoazije, takođe predstavu riječkog Baleta, u koreografiji i režiji Staše Zurovca. Kritičari se slažu da muzika Marjana Nećaka „odlično prati i često nadgrađuje redateljske vizije te da s lakoćom savladava različite žanrove”.

Subota, 2. jun 2012.

Rođen 1973, plesač i koreograf, prvak Baleta HNK u Zagrebu. Diplomirao u Školi za klasični balet u Zagrebu, usavršavao se u Sankt Peterburgu na Akademiji Vaganova, gde je diplomirao kod V. K. Onoška. Od 1989. član je Baleta HNK u Zagrebu, gde radi s brojnim koreografima svetskog glasa. Glavne uloge u baletima: Krcko Oraščić, Uspavana lepotica, Kopelija, Čudesni mandarin, Faust, Trijumf Afrodite, Kantata 66, Dragocen život i Nepoznata pustolovina. Nastupao u Portugalu, Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Češkoj, Mađarskoj, Austriji, Sloveniji, Makedoniji, Turskoj, Sjedinjenim Državama i Brazilu. Dvostruki je dobitnik nagrada Hrvatskog narodnog kazališta Oskar Harmoš za najbolju mušku ulogu. Od 1996. pored plesa bavi se i koreografijom. Nekoliko godina gostuje u plesnoj trupi Compania Portuguesa de Bailado Contemporaneo, s kojom postavlja i baletsku koreografiju Molim te, probudi me!, koja je potom izvedena u HNK u Zagrebu – 2000, Nagrada Hrvatskog glumišta za najbolje ostvarenje mladog umetnika. Godine 2001, zajedno s koreografom Markom Boldinom, osniva Atelier Coréographique i radi koreografiju za balet Bogovi su ljuti. Iste godine stvara novu verziju Sna verenice za gostovanje baletske trupe Hrvatske u Kovent Gardenu u Londonu, dobija izvrsne kritike i prvu nagradu kao i nagradu publike za koreografiju na Petom festivalu koreografskih minijatura u Beogradu, a dve godine kasnije i drugu nagradu na 17. međunarodnom takmičenju za koreografiju u Hanoveru. Godine 2003. postavlja svoj prvi celovečernji balet, Cirkus primitif balet u HNK u Zagrebu, te na 49. splitskom ljetnjem festivalu, u okviru triptiha, zajedno sa Leptirima Ramija Be'era, koreografiju baleta Bogovi nisu ljuti i Daj Daj i osvaja Peristil, muzičku nagradu Jutarnjeg lista za najbolje muzičko-scensko izvođenje. Iste godine, u okviru ISCM Svetskih dana muzike u Sloveniji, radi koreografiju baleta Purgatorio H. Nakamure i Kiklos S. Honga – Nagrada međunarodnog žirija za najbolje baletsko delo. U novembru 2003. postaje umetnički direktor Baleta HNK u Rijeci.

5

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

Intervju Andraš Urban, reditelj predstave „Marat the Sade“

Jedva da imamo ljude koji nisu činovnici neke stranke...

Treba da se naučimo moći, da mnoge stvari leže u našim rukama… Oni koji se prave da su iznad toga, lažu. Taj kvaziaristokratski pristup skoro je najdosadniji, mada je lepše piti čaj u mirnoj kulturnoj prodavnici slonovače nego jeftino pivo s ludim revolucionarima... Fenomeni društvene moći i mehanizmi po kojima funkcionišu, ključni su u predstavi. Poražavajuće je koliko ljudska inteligencija ne napreduje u odbrani dostojanstva onoga po čemu se razlikujemo od životinja... Svaki sistemi – demokratski, u odbrani kapitalizma, multinacionalna levica – svi pokušavaju da ugrade u sebe nemogućnost kritikovanja sebe. Čovek-građanin postao je otuđen do te mere da je sama mogućnost kritike i promene, izgleda, nemoguća, ta opcija čak i ne postoji. Povremeno, kad ispitujemo javnost, saznajemo o neverovatnoj lojalnosti. U pozorišnom svetu vidiš ljude koji su spremni, bar u razgovoru i u sopstvenoj veri i ubeđenju, da slome palicu za određeni sistem, odnosno neverovatno se beži od bilo kakve odgovornosti, doslednosti. Tek sad se vidi struja koja bi da edukuje građanstvo, narod... Generacije su odrasle bez ikakvog legitimnog znanja o mogućnostima učešća u društvenim promenama, o mogućnostima njihovog pokretanja. Klimamo glavom ili se psujemo, misleći da je to politizovanje ili jedino što nam je preostalo. Naravno da je tako, ne treba puno razmišljati o moći običnog čoveka, ali isto toliko treba da se naučimo moći, da su mnoge stvari u našim rukama, na nama je kakav svet ćemo imati. Oni koji se prave da su iznad toga, lažu. Taj kvaziaristokratski pristup skoro je najdosadniji, mada je lepše piti čaj u mirnoj kulturnoj prodavnici slonovače nego jeftino pivo s ludim revolucionarima... Koliko je duboka naša nesvest u kojoj plivamo ili u koju upadamo u zabrinjavajućim intervalima? Čovek je sposoban da se probudi ujutro i počne drugačiji život. Teško je ostvariti određenu matricu koja je proizašla iz drugog sociološkog, istorijskog, kulturnog nasleđa, ali čovek može da se promeni i oblikuje okolinu kao biće sadašnjosti, baš s onim specifičnim iskustvom koje poseduje. Ali, treba valjda izaći iz sopstvene glave, naravno, i u društvenopolitičkom smislu. Vrlo slično, ali prefinjenije, i dalje se nama manipuliše, usmereni smo, kontrolisani. Šta je totalitarizam ako ne ono u čemu jesmo (ne mislim na tre-

6

www.pozorje.org.rs nutnu vlast u zemlji). Ali malo slobodnije se diše. Neće još dugo! Koja je granica društvene akcije – u pozorištu, a koja u životu, s obzirom na to koliko smo eutanazirali sami sebe, koliko su to učinili mediji, naša država, poslednji izbori, na primer. Kako je moguće da smo maltene još samo kadri da ćutimo? Nije ćutanje... Nažalost, postoje krici onih koji pate, a to već nije tišina. Je l’ odgovorno ćutati ili je opet samo pametno? Mislim da je pametno. Zar vlast i moć ne pamte naše nestašluke, ne vidi li se to u ophođenju prema nama? Vidi se, valjda. Mogao bih da govorim o našem malom pozorištu, festivalu. Bez obzira koliko ostvarujemo, dokazujemo, i dalje ne postajemo segment u koji vredi ulagati. I dalje treba da se radujemo što postojimo, i da radimo to što možemo. Pogledaj samo kako se doživljavaju politika i vlast. Mase se pokreću u ime jednog čoveka ili podstaknuti njime, organizacijom... Zar vidimo neko značajnije novo lice, ako pitaš za izbore? A, da, neki su i simpatični. Kada govorimo o fobijama, mržnji, predrasudama, šta treba da se dogodi i da ti problemi počnu da se rešavaju ne samo iz ličnog, sebičnog ugla? Kakva vrsta svesti? Smešno je što dijagnostikovanjem pomenutih pojmova kao da im dajemo legitimitet. U sklopu projekta „Pasport“ sada istražujemo okolinu, kako ljudi žive, misle itd. Pošto smo multietnička sredina, činjenicu pripadnosti/nepripadnosti skoro je nemoguće prevazići. Da li znaš koliko dece ima iskustvo prebijanja samo zato što ne govore srpski, nego svojim maternjim jezikom? Budimo iskreni: kakva je tvoja emotivna reakcija dok slušaš ovo pitanje? Zašto veliki deo populacije koja živi u ovoj zemlji otkači zbog takvih

pitanja?! Tu je problem, ili bar jedan od problema. Doživljavam ovu zemlju kao da je moja, ili mora da je moja (dok ne postanem persona non grata), kao zemlju koja ne može da se artikuliše. Politika ne sme da kritikuje narod, jer to su glasači, ne sme da ga gurne u depresiju, već stalno mora da mu pruža slamčicu kako se ne bi osećao bezvredno. I onda će nacionalno vrednovanje učiniti svoje. Zašto u našoj zemlji postoje grupe koji smeju da rade šta hoće, kojima je dozvoljeno da biju ljude na ulicama zbog ovakve ili onakve pripadnosti. Društveni problem svakako nastaje zbog ovog ili onog kapitalizma, zbog raspodele imovine, novca. Ekonomska kriza! I sve je rešeno. Bar na

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI par godina. Plašim se i na više. Ali promene umeju da budu i zanimljive, pa možemo da učestvujemo u tom velikom preuređenju sveta ili da ga bar posmatramo. Jedini problem je što nas sistem više ne zabavlja... Je li paranoično mišljenje da država svesno zavitlava svoje građane, da joj je stalo da se što manje izlazi iz zemlje, jer tako se ne saznaje da postoji i drugačije, bolje, zanimljivije, da postoji život, a ne simulacija života? Valjda taj život postoji u džunglama, a tome smo ponekad blizu. Ne znam. Činjenica je da se začudiš kad odeš u inostranstvo, ipak ima drugačijeg života, ipak ima mesta gde se lepše živi, gde je bar okolina naizgled namenjena čoveku, a ovde smo skloni da mislimo kako smo pametniji i istorijski vredniji od svih. Pozorište je samo po sebi društvena akcija! Svi mi tvrdimo da je beznačajno i nema moć da prevazilazi svoje granice. Ali znamo da je to akcija koja deluje, bar na manjinu koja to uopšte gleda. Nije cilj da se propoveda intelektualcima, to je postalo jasno. Neće biti jednostavno izvući teatar iz svog groba. Naravno da se gleda komercijala. Tako su ljudi vaspitani. Sada je malo drugačije, ne može se reći, da, partija, partija je kriva. Jedva da imaš ljude koji nisu činovnici neke stranke.... Pospanost je naša najozbiljnija dijagnoza. Ali nije to onaj simpatični Pospanko iz Sedmorice patuljaka... Ova pospanost zaslužuje ozbiljno šamaranje... "Marat the Sad" je jedan takav pozorišni šamar. Kome? Onima koji se lepo obuku jednom godišnje za Sterijino pozorje, sednu u šesti red i očekuju da im se desi nešto lepo... Kako njih probuditi, jer ovi drugi su probuđeni svakodnevnom borbom za goli život? Ne znam da li Marat the Sade ikoga šamara. Nadam se! Ali predstave koje imaju kvalitet „šamaranja“, kako ga zoveš, ponekad postižu kontraefekat. Oni koji se lepo obuku, vide takvu predstavu, misle da je svet takav! Pogledaju i vide iluziju da su i sami progresivni, kritični, opozicionari, a u stvari nastavljaju život zbog kojeg drugi pate. Ne služi pozorište samo da pravimo kritične i pametne predstave, da ih publika gleda, razume i divi se pameti reditelja, veštini glumca, razume „pamet“ predstave i zbog toga se i sama oseća pametnije. Kao u nekoj lepoj intelektualnoj poslastičarnici. Nije loše da ne budimo ljude, možda je baš zanimljivo da smo kao snoviđenje. Košmar i utopija! Istina neka, nadam se... Tvoja predstava je teška optužnica očevima koji su izigrali naša očekivanja i otupeli pobunu. Da li se bojiš zamerke tvog deteta, naše dece? Retko kad optužujem generacije, naročito prethodne. Sadašnjost je važna, bar u onom smislu ako upućuješ predstavu nekome ili nekima. Poštujem svog oca i dan-danas. Ne smemo otupljenje, neuspeh, tek tako pripisati nekom drugom. Valjda smo krivi i mi sami. Valjda nova generacija koja, recimo, nema stav, ne misli da svet treba menjati, nego se samo snaći u tom svetu, valjda je i ona kriva za nešto. Lako ćemo ako su nam očevi krivi.... Zasad se ne bojim da bi neko mogao nešto da mi zameri, ali zanima me šta može ili treba da mi se zameri...

Subota, 2. jun 2012.

www.pozorje.org.rs

Kakvom se glumcu raduješ, kakav te nervira? Kakav je idealan glumac? Volim glumca koji ume da postoji na sceni, kome je to prirodno, koji se ponaša kao performer, a ne kako je neko drugi, glumca koji se ne davi u slabo apsolviranom Stanislavskom i njegovom lokalnom tumačenju, koji je spreman na dijalog, gleda kako da ostvari zadatak, ne gubeći se u artikulaciji, spreman da „prazne zadatke“ ispuni sopstvenim bićem kao sadržajem, koji, ako ništa drugo, ume da uradi ono što se od njega traži i ne želi da bude „više“ od toga, koji ne misli o sebi da je značajan, ali ima svest o svom značaju, koji, pored toga što je zabavljač, ne beži od stvarnosti, kome nije problem da odgovorno kaže nešto, koji ne pripada čoporu vukova, već razvija odnos s rediteljem ili predstavom, koji ne pita kako će to izgledati na kraju, kome je jasno da, dok stoji na sceni, razvija određeni odnos s gledaocem i taj odnos zapravo je sadašnjost u pozorištu, koji jednostavno radi svoj posao. Lepo vaspitani, talentovan glumac je dragulj. Na kraju krajeva, predstava nije unapred određena, ona proizlazi iz obostrane komunikacije. No, ima glumaca koji uspešno usporavaju tok procesa, ili ga pokrenu ka manje vrednim, površnim, lažnim probnim procesima, bez obzira što je pred njima nešto značajno, istinito... Glumac jeste najvažniji u pozorištu, mada tu svoju plemenitu ulogu postiže kada ni on, ni okolina, nisu time opterećeni. Razgovarala Snežana MILETIĆ

Emina Elor, Šarlota Korde u "Marat the Sade"

Ni na nebu ni na zemlji

Kako se oseća glumica posle tako teške predstave i uloge kao što je Šarlota Korde? Sanjam da se naspavam ali to je nemoguće jer, kada igrate takvu rolu, onda adrenalin radi još nekoliko sati posle predstave. Kako je ovo poslednja takmičarska noć na Pozorju, strepim od Okruglog stola koji sledi, a onda se nadam dobrom provodu na terasi Srpskog narodnog. I opuštanju. Mi smo s Urbanom uradili veliki posao i ta tenzija nas drži kada igramo predstavu. Za nekoliko dana imaćemo i poslednju premijeru u sezoni, glava mi je puna tekstova, stalno sam u tremi, ali volim ta stanja, taj naboj pod kojim sam. Kolektivna gluma i visoki standardi odlika su ansamla iz kog dolazite, prepoznatljivog Novosadskog pozorišta. I izuzetni fizički zahtevi koje savlađujete u svakoj predstavi. Hvala Bogu što je tako, tome se radujem. I tokom školovanja, posvećivali smo mnogo pažnje različitim fizičkim

7

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI elementima. Nadam se da nikad nećemo stići do statičnih predstava, meni prvoj bile bi dosadne. Već na Akademiji, i kada smo ulazili u ovaj svet, naučili smo da dajemo i uzimamo, da je scena akcija-reakcija, da smo tim. Poverenje u kolege je beskrajno, nekad njima verujem više nego sebi. Kako ste sarađivali s Urbanom, dugo se čekalo na tu saradnju? Tražio je da budemo kreativni. Dobijali smo kućne "domaće zadatke". Pisali smo o našim razmišljanjima, na primer o crkvi, društvu, šta nas nervira u društvenom sistemu. Jedna tema bila je "zašto mrzim bogataše". I tu je došlo do konfuzije, rekli smo da ih ne mrzimo, bogati su, šta da se radi, lepo im je. Andraš je bio iznenađen našim stavovima, pitao je zar nemamo buntovnički duh, zašto se mirimo, šta je izvor našeg zadovoljstva. Tim radionicama dizala se tenzija u razmišljanjima o različitim stavovima. Tražili smo uzroke pubune ili uzroke apatije. Većina je bila spremna da kaže "trpimo, tako je kako je". Urban je hteo da nas isprovocira, da podigne osećaj teskobe. Kako ste savladali scenu sa Markizom de Sadom, drastična je i surova. Pljujete, ubijate, imate divlji seks. Šarlota Korde je furiozna. U Šarloti spava zver. Kolegi Atili Mađaru stalno sam se izvinjavala. I za mene je bila drastična dok se nisam navikla, ali to je jedna od esencijalnih scena ponižavanja. Dok igramo i Atila i ja smo furiozni, pa se posle izvinjavam. Ovo je predstava gde nisam konkretno fiksirala šta treba da radim, dopuštam sebi da me malo vodi dan, da me vodi noć, publika, da budem kao plastelin, da ova Šarlota ne bude kao kamen. Ona je materjial koji se oblikuje iz predstave u predstavu, ona je i tamo i nije, Šarlota je ni na nebu ni na zemlji. Razgovarala Smiljka SELJIN

www.pozorje.org.rs

Tamaš Hajdu, Žan-Pol Mara u "Marat the Sade"

Nije zlato...

Velika uloga, veliki reditelj, veliki Festival, na "velika" vrata ulazite u karijeru. Kako ste? Van sebe. Dešavaju mi se dobre stvari, zahvalan sam. Prvi put radim s Urbanom. Neke kolege imale su već to iskustvo. Na početku sam imao bojazan jer znamo njegovu estetiku, koliko traži od glumaca, pričaju se legende, Urban je već legenda. Bojazan je bila da li ću to moći da uradim. U tom radu moraš da uključiš sva glumačka sredstva, sve životno iskustvo i znanje, jer on ne dozvoljava da se bilo šta uradi polovično. Njegove predstave su tačne, oštre i u njima glumac nema priliku da se "ispusti" i predahne. To je ubitačan tempo i tenzija igre pumpa se do kraja. Urbanovu predstavu poredim sa simfonijom koja mora da se svira tačno, inače se čuje i jedan od pedeset falš tonova. Mara je neurotičan i paranoičan. Kako si ulazio u lik? Raznim sredstvima. Bili smo i u Čurugu, u bolnici za mentalno obolele, preneli smo jedan detalj. Tamo postoje parovi i meni je to Simon Evrar, igra je koleginica Melinda Šimon. Paranoični Mara, zbog nekog samo njemu znanog razloga, u svojoj blizinu trpi jedino nju. Taj bolesnik, Mara, vodi narod u revoluciju, on ne vidi posledice za razliku od njegovog antipoda, Markiza de Sada koji mu ih stalno predočava. Svako u XXI veku zna da su revolucije nemoguće, jer nemoguće je savladati ceo mehanizam. Toga je De Sad svestan, dok Mara živi u iluzijama do poslednjeg daha. Piše proglas dok umire. U njemu gori vatra, razlika njihovih ličnosti i shvatanja daju predstavi kompleksnost jer se postavljaju pitanja o crkvi, revolucionarima, društvu, moći, izdajama. Njemu se narod stalno obraća zahtevom da ga nahrani, viču "Mara, daj nam hleba". I mi loše živimo i zato me raduje što baš ja izgovaram te Maraove rečenice. Tvoja generacija baš se i ne odlikuje angažovanošću i pobunom. Ja sam negde između. Znam kuda sve to vodi, odnosno ne vodi velikim promenama. Moj doprinos su poruke koje kao glumac upućujem, nadam se da to nekog nagna na razmišljanje da "nije zlato sve što sija". Ako bi nastala neka pobuna, ne bih bio samo posmatrač. Razgovarala Smiljka SELJIN

8

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI Branislav Lečić, predsednik Žirija 57. Sterijinog pozorja

Živom teatru potrebna je polemičnost

Jedini recept za pozorište je dubinska iskrenost. Ako to budemo radili iskreno, i ako budemo uobličavali u činove koji prelaze preko rampe, izazivaju pažnju i emociju, to će biti život koji teatar mora da obrađuje. Je li umro glumac starog kova i da li se rodio novi, šta biste rekli nakon odgledanih predstava u ovogodišnjoj selekciji? Glumci su dosta žilava stvorenja, srećom, tako da ne umire glumac lako. Na kraju krajeva, on je temelj pozorišta i nema pozorišta bez glumca. Ovde može da se desi da težište pozorišta ode u rediteljsko, dramsko ili dokumentarno, da bude interesantno zbog scenografske ili kostimografske priče, ali glumac ipak ostaje temelj svakog pozorišta. Na ovom Sterijinom pozorju glumac je dobio novu ulogu. Kao glumac. I to je trebalo prepoznati. Zato je tu bilo konflikta između klasičnog načina glumačkog rada i novog tretmana koji se pojavio u više predstava na Pozorju. Da li smo ovogodišnjim sterijanskim temama iskoračili iz prošlosti i zakoračili u sadašnjost? Jesmo li se oslobodili starih tereta? U životu je najteže osloboditi se aktuelnih tema, pogotovo iz bliske prošlosti. To postoji u predstavama i vrlo je interesantno, ali ovo Sterijino pozorje ipak je stvorilo lepu i kvalitetnu distancu kada su u pitanju dominantne teme u prethodnim godinama. Odvajamo se od nekih živih, aktuelnih tema, ovde se pojavljuje estetika novog, a u dramskom smislu povodi za dramski tekst nisu više isti, ili bar nisu klasični, oni na koje smo do sada navikli. Neke zabrinjava dokumentaristička moda u pozorištu, tvrde da nestaje tekst, glumci postaju performeri… Pozorište je turbulentna institucija i kao takvo ima vrlo važnu ulogu u ovom vremenu, da nas suoči i sudari s dušom vremena. Kad je u pitanju dramski tekst, navikli smo da se klasično obrađuje i tako valorizuje. To niko neće poništiti, uvek će biti inspiracija. Ali novi mediji ponudili su novu percepciju, govorim o internetu, novinama, svežim događajima koji mogu biti inspiracija da se u teatru pojavi i dokumentarni pristup koji, opet, svoju priču neće uraditi ako ne poštuje dramski zakon. To se ukršta, ne treba da budemo hendikepirani što ne doživljavamo na klasičan način ni tekst, ni predstavu, jer čak i da je nešto pogrešno, slepa ulica, teatar brzo saznaje vraća se vrednostima koje ga nadahnjuju i u sferama dramske literature i dramskog pristupa tekstu, u dramskoj osnovi, isto tako i u svim osta-

Subota, 2. jun 2012.

www.pozorje.org.rs lim aspektima režije, muzičke obrade… To doživljavam kao dobar znak ovogodišnje selekcije Ksenije Radulović, ona je ponudila slobodniji, novi pristup koji može da nadahne i klasičan oblik teatra, ali i da zanatski poboljša moderan oblik teatra koji se suviše disperzivno i slobodno ponaša kada su u pitanju neophodni zakoni u svim segmentima teatarskog događaja. Ovogodišnje priče bile su potresne, emotivne, neke su htele da budu šokantne, a nisu... A sve to su priče o našim očevima i nama danas, koji trpimo posledice njihovih odluka. Kakve će biti priče naše dece? Jedini recept za pozorište – a o njemu sada govorimo – pre svega je dubinska iskrenost. Kada su u pitanju naši očevi, a to je i podnaslov ovog Pozorja, ima tu više aspekata: očevi kao sećanje, očevi kao kritička pozicija – šta su nam ostavili u nasleđe i šta mi kao budući očevi ostavljamo svojoj deci. Ako to budemo radili iskreno, i ako budemo uobličavali u činove koji prelaze preko rampe, izazivaju pažnju i emociju, to će biti život koji teatar mora da obrađuje, koji će zanimati gledaoca da u pozorište ulazi kao u neku crkvu. Dakle, živom teatru potrebna je polemičnost. Razgovarala Snežana MILETIĆ

Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar, pomoćnik generalnog sekretara IATC-a

Post festum

Čestitamo na Sterijinoj nagradi za kritiku! Na ovogodišnjem Pozorju vodili ste i osmislili Simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, držali radionicu za mlade kritičare, jako ste vezani za Sterijino pozorje i festival. Hvala na čestitkama, drago mi je zbog nagrade i zahvalan sam žiriju, ali podjednako mi je drago što nagradu delim s kolegom Slobodanom Obradovićem, njemu je ovo prva, meni peta nagrada. Kolega Obradović je bio moj student i pod mojim mentorstvom počeo je da piše za Teatron, tako da sam dvostruko nagrađen. U tome ima puno simbolike, među nama nije velika razlika u godinama, ali ja sam rano počeo da se bavim kritikom, Slobodan kasno. I nakon petnaest godina intenzivnog kritičarskog rada slovim za pripadnika mlađe generacije kritičara, što samo govori koliko je teško baviti se ovim poslom u našim malim kulturama. Kad kažem malim, mislim na male jezike i prostor u kome se svi znamo, što otežava samostalnost i nezavisnost kritičkog promišljanja.

9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI Teško je preći liniju nezameranja pozorištima, rediteljima, kulturnim krugovima, klanovima... Nije to baš tako jasno i transparentno, nisu to mafijaške bande, ali postoje mnogi razlozi koji demotivišu mlade da se bave kritikom, od školovanja do rizika koji ta profesija nosi. Ako je reč o mladom dramaturgu koji radi i druge poslove u pozorištu, postavlja se pitanje da li će ga neko angažovati zbog onoga što je pisao. Zatim, situacija s kritikom u medijima je katastrofalna, ne postoji finansijska satisfakcija, sve to ne motiviše mladog čoveka da se bavi bilo kojom umetničkom kritikom, ukoliko ne želi sam sebi da zagorča život. Ipak verujete u regionalni projekat “Criticize This!“. To je projekat u oblasti književne, likovne i teatarske kritike i bilo je moje prvo neposredno iskustvo podučavanja mlađih kolega. Nagrada Slobodanu govori o smeni generacija, zapravo o podmlađivanju. Potrebno je stvoriti infrastrukturu da bi se ljudi bar u izvesnoj meri zadržali u toj profesiji. Većina mladih kritičara bavi se i drugim poslovima, što ih dovodi u sukob interesa. Moja pozicija tu je uvek bila lagodna, jer sam univerzitetski profesor, nisam u direktnom kontaktu s pozorišnom praksom. Frilens kritičari svuda u regionu imaju vrlo teške uslove za rad. Kritika je na udaru manje-više svuda u svetu. U prvom redu zbog komercijalizacije medija, što se očekuje samo momentalna, efektna i kratka reakcija, a kritika je suprotno: kasni za događajem, nije efektna, nego pametna i nije kratka, nego mora da ima određeni obim da bi predmetu prišla dovoljno duboko, promišljeno. Kako biste prokomentarisali 57. pozorje koje večeras zatvaramo? Program ovogodišnjeg Pozorja višestruko je specifičan. Promovisao je radikalnije pozorišne poetike našeg umetničkog konteksta u odnosu na mejnstrim pozorišta. Zbog toga ne bi trebalo da se diže bura, to nije najava potpunog zaokreta. Ova sezona bila je takva, u institucijama manjih gabarita dešavali su se ozbiljniji umetnički projekti nego u pozorištima koja su u velikoj materijalnoj krizi, sva odreda. Jedno od najvećih pozorišta u zemlji, Jugoslovensko dramsko, ne može da skrpi svoju sezonu i produkciju iz budžetskih sredstava, u takvim okolnostima normalno je da prevagu odnesu manje institucije uz finsijsku pomoć fondacija: Hartefakt, Fond “Krug“, Radionica integracije. S druge strane, i da nema tih produkcijskih okvira, normalno je da se pozorište razvija i menja. Dokumentarno pozorište je pre nekoliko godina kod nas postalo trend, ali na ovom Pozorju bile su samo dve predstave u tom maniru, Hipermnezija i Plodni dani, u Krugovima Mrzim istinu!. I dalje je prevaga savremenog dramskog teksta, gledali smo ostvarenja mladih pisaca, Olge Dimitrijević, Ivora Martinića, Radmile Smiljanić, a Sidrana svrstavam u klasiku s Peterom Vajsom. Važno je da primetimo i da se razbija stereotip kako takva pozorišna praksa nema svoju publiku. Naša publika je spremna za nove pozorišne izraze, ove godine u to nas je uverila recepcija predstave Radnici umiru pevajući. Sećam se kako je ovde dobro prošla jedna sasvim drugačija estetika, veoma izazovna i provokativna,

10

www.pozorje.org.rs koja ne podilazi ukusu široke publike. To je predstava Dejana Mijača Trg heroja, koja je u Beogradu imala „slabu izlaznost“. Publika uvek hoće i podržava dobre glumce, u to nema sumnje. Glumcima je bio posvećen ozbiljan segment Festivala, Simpozijum kritike “Glumac je mrtav – živeo glumac!“. Glavni fenomen pozorišta je gluma. Kritičaru je najteže da piše o glumi, to je najneuhvatljiviji fenomen u pozorišnoj umetnosti. Da biste pisali o tome, potrebno je iskustvo, zrelost, znanje. Ovde smo imali neverovatno širok spektar glumačkih stilova, od psihološkog realizma u Bunaru, do različitih nivoa stilizacije i „nonekting“ glume – to je gluma profesionalnih glumaca koja se približava idealu potpune prirodnosti i spontanosti, bez bilo kakve tehničke bravuroznosti, kao što je u predstavi Plodni dani, do izazito rediteljski elaboriranog glumačkog stila s brehtovskim elementima u Radnicima. Brehtovskih elemenata bilo je i u predstavi Otac na službenom putu, a spektar se širi do fascinantne glume o kojoj bi mogao da se napiše esej, to je gluma Igora Samobora – on je glumac nad glumcima ovog Sterijinog pozorja. Izdvojio bih i glumu Đuze Stojiljkovića, njih dvojica za mene su glumački par 57. Sterijinog pozorja. Razgovarala Smiljka SELJIN

Jucˇe na Pozorju

Sećanje na Jovana Hristića (2002–2012) Pretposlednjeg festivalskog dana programom Dok se kulise odnose i svetla gase u Srpskom narodnom pozorištu obeleženo je deset godina od smrti Jovana Hristića, teatrologa, dramatičara, pesnika, esejiste, prevodioca... Ksenija Radulović je istakla da je Hristić bio višestruko značajna ličnost naše pozorišne umetnosti i kulture, koji je u različitim umetničkim žanrovima dostizao vrhunske domete. Njegovo stvaralaštvo odlikuju jasnoća misli, visoka erudicija i intelektualna preciznost. – Kao pozorišni kritičar, Jovan Hristić je beskompromisno ispoljavao svoj stav, pišući kritike jednostavnim i elegantnim stilom. Neke od njegovih ubojitih minimalističkih kri-

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI tika mogu se čitati i kao pozorišni haiku, a u drugima je pokazivao sopstvenu radost i ushićenje zbog prisustva uspelom pozorišnom činu. Njegova poezija obiluje referencama na dramsku umetnost i to su dovoljni razlozi za buduće istraživače svestranog umetničkog opusa ovog stvaraoca. O umetničkom radu Jovana Hristića govorili su i Mihajlo Pantić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i Boško Milin, dramaturg. Kao poslednji urednik objavljenih knjiga Jovana Hristića, koje su obuhvatile pozorišne kritike, ekspertize i deset predavanja o tragediji na prestižnoj Sorboni, prof. Pantić izrazio je želju da se objave sabrana dela teatarskog posvećenika Jovana Hristića. V. A.

Regionalna dramska radionica Scensko čitanje tri drame mladih autorki održano je juče u Srpskom narodnom pozorišu u okviru trodnevne Regionalne dramske radionice, pod mentorstvom prof. Boška Milina.

Glumci SNP-a Nenad Pećinar, Jugoslav Krajnov, Draginja Voganjac i Marija Medenica, čitali su delove iz drama Voda Simone Hamer, dramaturškinje iz Slovenije, Ključni trenuci Lane Šarić, dramaturškinje iz Zagreba i Narcis i Eho Sanje Savić, dramaturškinje iz Beograda. Po rečima moderatora scenskog čitanja Svetislava Jovanova, regionalna dramska radionica je nastavak saradnje pozorišnih festivala iz Slovenije, Hrvatske i Sterijinog pozorja. Mirjam Drnovšček, direktorka Prešernovog gledališča Kranj, obavestila je prisutne da je prva radionica održana u Kranju, na inicijativu tamošnjeg pozorišnog festivala. – Budući da je regionalna pozorišna saradnja neophodna za pozorišnu umetnost, došli smo na ideju da pre svega uključimo mlade stavaraoce koji pišu nacionalne drame. Rad je koncipiran tako da tri autora tokom trajanja radionica pišu drame pod mentorstvom dramaturga, reditelja ili dramskih pisaca iz zemlje domaćina. Tako je u Sloveniji mentor bio Vinko Moderndorfer, dramaski pisac, pozorišni i filmski reditelj, u Hrvatskoj Jasen Boko, dramaturg, a na

Subota, 2. jun 2012.

www.pozorje.org.rs Pozorju prof. Boško Milin. Pored promocije mladih autora, krajnji cilj radionica je život ovih drama na pozorišnim scenama, rekla je Mirjam Drnovšček. Za učesnice radionice ovo je dragoceno stečeno iskustvo, razmena ideja, saznanja i razgovora o pozorištu uopšte, ali i sam način "brzog" pisanja dragačiji je od "sporogkućnog", na kakav su navikle. V. A.

Okrugli sto "Marat the Sade"

Revolucija, ludnica, pozorište... Okruglom stolu posvećenom predstavi Marat the Sade, po tekstu Petera Vajsa i u izvođenju ansambla Novosadskog pozorišta, prisustvovali su upravnik Laslo Šandor, reditelj Andraš Urban, kompozitor Silard Mezei i glumci Atila Mađar (Markiz de Sad), Tamaš Hajdu (Žan-Pol Mara) i Emina Elor (Šarlota Korde) Uz konstataciju da je prirodna saradnja između Andraša Urbana i Novosadskog pozorišta bila očekivana možda i ranije, voditelj Okruglog stola Igor Burić pitao je upravnika pozorišta Lasla Šandora zašto su tako dugo čekali i zašto su odabrali baš ovaj komad. Laslo Šandor složio se s tim da se možda dugo čekalo na Urbana, ali na kraju se dogodio veoma sretan susret reditelja, teksta i ansambla Novosadskog pozorišta. Svakako da je postojala želja da Urban radi u njihovom pozorištu i da se pozorišni ansambl upozna s njegovim metodama rada, da izbliza vide njegovo gledanje na svet i rediteljsko razmišljanje. Najvažnije im je bilo da Urban dođe, a tekst je naknadno izabran i veoma mu je drago što je, od nekoliko mogućih tekstova, izabran baš ovaj. Drugi voditelj Okruglog stola Svetislav Jovanov dok je gledao uvodne scene, shvatio je neminovnost da ovaj Vajsov tekst dođe na red. Pisac tu govori o revoluciji, pozorištu i ludnici. Jovanova je interesovalo šta je od te tri stvari Urbana pridobilo da režira ovaj komad. Andraš Urban je istakao da je Marat the Sade komad koji je još 1992. hteo da režira. Ne može da kaže kako je na ovaj komad sve vreme čekao, ali znao je da će ga kad-tad režirati. Trougao revolucija-pozorište-ludnica, to su stvari koje na izvestan način stalno radi. Davne, 1992. mislio je da izborom tog komada kao reditelj može da se izbori s razmišljanjima o fizičkom teatru, ali ta ideja se od tada očigledno promenila. Igor Burić podsetio je prisutne da je na ovogodišnjem Pozorju, u okviru programa „Dani knjige” predstavljena i knjiga Političko u postdramskom pozorištu – Recentni opus Andraša Urbana autora Atile Antala, pa je shodno naslovu knjige pitao reditelja šta je za njega političko u pozorištu, bilo da je ono dramsko ili postdramsko. Andraš Urban misli da se u razgovorima o tome stalno „upada” u priču o angažovanom teatru/političkom teatru bez jasnog vi-

11

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI đenja i određivanja u smislu da li je angažovani teatar onaj koji eksplicitno govori o ideji ili konceptu određene političke struje/partije, ili je angažovani teatar nešto drugo. Politički/angažovani teatar Urban doživljava kao nešto drugo. Pominjući da je tekst Marat the Sade klasika, istakao je da mu je ipak bilo teško da otvori prostor u kome se sve dešava, a nasuprot očiglednostima, odnosno trenutnoj stvarnosti.

Ono što po Buriću prvo pada u oči kada se govori o revoluciji, politici, ludnici i savremenom trenutku, jeste da reditelj nije na prvu loptu posegnuo za idejama koje se možda tiču našeg vremena. Naprotiv, jer osim kostima u naznakama, zapravo vidimo da je tu reč o Francuskoj, o Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Pitao je reditelja da li je baš taj nivo priče bio njegova potreba da ne prikazuje nešto usko vezano za našu trenutnu potrebu, već ono što predstavlja čoveka, njegovo društvo i politiku u celini. Andraš Urban je rekao da radi predstave koje su vrlo konkretne, odnosno vrlo otvorene u odnosu na sadašnjost. U radu na ovoj predstavu, kao i na nekim drugim, nije mu bilo važno da nužno imenuje svaki momenat. Smatra da prevođenje drame u stvarnost takođe nije važno. Određena vrsta otuđenja čak približava smisao, a i način na koji publika može nešto da doživi. Osim toga, nije ovde reč samo o politici i stvarnosti, već pre svega o pozorištu. Naviknut da u predstavama u kojima je Silard Mezei kompozitor na sceni vidi muzičare, Svetislav Jovanov je rekao da ih je i ovde na početku tražio. Iako ih nema, muzička matrica je vrlo prisutna u tempu i u vokalima. Pitao je kompozitora na koji način i zašto je odlučio da nema živih muzičara, već samo muzičke matrice. Silard Mezei je rekao da je živa muzika uvek najbolja, ali ako to nije moguće pušta se snimak. U predstavi ima dosta žive muzike, jer glumci puno pevaju, a i ono što ide sa trake vezano je za njihovo pevanje. Burić je dodao da kao što komad ima svoje sinkope i muzička dešavanja, tako i Silardova muzika odgovara promenama ritma, odnosno onome što možemo zvati postdramskim u komadu Petera Vajsa. Pitao ga je da li je pravio muziku čitajući komad ili razgovarajući s rediteljem ili je koristio bogato iskustvo rada u pozorištu. Silard Mezei misli da prethodno iskustvo nikada ne treba da bude polazna tačka. Svaka predstava je posebna i treba je raditi kao da se radi prvi put. Pročitavši Vajsov komad

12

www.pozorje.org.rs imao je zamisao romantičnog i ironičnog viđenja muzike za predstavu. S jedne strane pokušavao je da realizuje tu romantično-ironičnu liniju, a s druge nastojao je da muzika bude jednostavna i u aranžiranju i melodiji. Nije želeo da muzika bude u prvom planu, muzika u pozorištu uvek treba da bude u službi predstave. Rekavši da glumica Emina Elor u predstavi igra Šarlotu Korde, Svetislav Jovanov je istakao da mu se činilo kako ona neprestano pokušava da se seti ko je Šarlota Korde. Zamolio ju je da objasni tu vrstu odsutnosti koja je vrlo sistematično sprovedena. Emina Elor je, nasmejavši se, rekla da se ovih pitanja uvek više boji nego samog igranja u predstavi gde uvek postoji vrsta treme. Iako se uvek misli kako svaki glumac svoju ulogu promišlja i racionalizuje, u njenom slučaju to i nije tako. Ne može baš uvek da objasni zašto radi to što radi. Ova uloga je poput plastelina koji stalno iznova modeluje, iz predstave u predstavu. Burić je dodao da iako je Šarlota Korde jedan od glavnih likova u komadu Petera Vajsa, ona ipak „ne trči” toliko u predstavi. Istakavši da komad Petera Vajsa nosi ozbiljne filozofske, sociološke i poetske konsekvence, a uz poznatu činjenicu da je teatar reditelja Andraša Urbana karakterističan po ekspresivnosti i živosti u radu s glumcima, Igor Burić je priznao da je u gledanju predstave imao osećaj kako je sve to jako čudno, budući da svi pomenuti nivoi dolaze do izražaja. Uz konstataciju da konceptualni aspekti nisu preterana karakteristika rada Andraša Urbana, pitao ga je kako se u dramaturškom smislu „borio” da se sve prisutne ideje kažu, na način kako su rečene. Andraš Urban smatra da se Marat the Sade tiče pozorišta kao fenomena. Kad se ulazi u tu priču možemo se baviti raznim nivoima – pozorištem, pozorištem u pozorištu, ali tu je u pitanju sasvim druga ideja. U ovom slučaju to je priča o revoluciji. Urban misli da samo svođenje slojevitosti ovog komada na realizam nije dobro.

Budući da je glumačka ekipa, pripremajući se za rad na predstavi, bila i u bolnici u Čurugu, Igor Burić zamolio je Eminu Elor da prokomentariše taj detalj. Rekla je da su, konkretno, scenu pušenja na kraju preuzeli od ljudi koji se leče u čuruškoj bolnici. U razgovor se uključio i reditelj Andraš Urban rečima da iz te bolnice ništa nije „ukrao” u smislu rediteljskog rešenja. Rečima da su glumci Atila Mađar i Tamaš Hajdu nominalni junaci dve revolucije, Svetislav Jovanov pitao ih je kojih

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI revolucija su oni junaci – pozorišne, revolucije u ludnici, prave revolucije, revolucije naroda, revolucije vođa. Atila Mađar (Markiz de Sad) kao glumac smatra da, kad postoje prepreke, njih treba preskočiti. Do sada nije imao priliku da ovako ozbiljno radi s Urbanom i zbog toga mu je primarno bilo da najpre dobro shvati njegov pozorišni jezik i svet. Smatra da mu je to uspešno pošlo za rukom. U razgovor se uključio Igor Burić, rekavši da Markiz de Sad u komadu predstavlja čoveka koji je iskusniji za razliku od Žan-Pol Maraa, mlađeg i buntovnijeg. Obraćajući se Tamašu Hajduu, zanimljivo je da jedan tako mlad glumac dobije tako važnu ulogu u zaista kompleksnom delu. Tamaš Hajdu (Žan-Pol Mara) često tokom predstave oseća, i to baš intenzivno, da mu je Markiz de Sad otac koji

je mnogo pametniji od njega, ali, dodao je, oseća i da on od tog oca ima mnogo više energije. Istovremeno, daje mu za pravo, ali smatra da ima istine i u onom što kroz svoj lik govori. Igra između njih dvojice bila mi je najzanimljivija. U razgovor se uključio reditelj Andraš Urban rekavši da se dosta radilo i razgovaralo sa glumcima. Imali su domaće zadatke o određenim temama. Kada se govori o revoluciji, čovek kao pojedinac stalno se pita koji su načini mogućeg društevnog delovanja, koji su instrumenti kojima se društvo menja. Bilo bi zanimljivo istraživati koliko smo mi obrazovani u tom smislu. Emina Elor ispričala je kako su glumci doživeli domaće zadatke koje je Urban pomenuo. Glumačku ekipu bilo je teško isprovocirati. Pisali su šta im se ne dopada u društvu, šta imaju da kažu protiv bogatih ljudi, da li su zadovljni svojim životima i na osnovu odgovora ispostavilo se da su svi manje-više zadovoljni. Mislila je da je Urban ipak očekivao suprotno, neku vrstu pobune. Zbog tog nazovi konflikta često su nastajali uzbudljivi razgovori između glumaca i reditelja. A onda nam je reditelj „raskrinkao” priču rečima da je jedini nesporazum bio u tome što su glumci mislili da on od njih očekuje neku vrstu pobune. Bilo mu je važno da čuje njihova razmišljanja o određenoj temi, nije očekivao da će „pljuvati” sistem, ali hteo je da proveri do koje mere su zadovoljni ili nezadovoljni. Priznao je, u jednom trenutku bilo mu je čudno kako su svi kao zadovoljni i lojalni. Ispostavilo se da to baš i nije tako. Veruje da je ovakva vrsta komunikacije sa glumcima bila i te kako vredna i značajna. Silvija ČAMBER

Subota, 2. jun 2012.

www.pozorje.org.rs

Criticize This!

Snaga pobune Mara the Sade Petera Vajsa, režija Andraš Urban, Novosadsko pozorište / Újvidéki Színház) Dramski tekst Petera Vajsa Mara/Sad, iako osvrt na događaje s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka, savršeno odgovara savremenim društvenopolitičkim okolnostima, preispitujući mogućnost revolucionarnog preokreta, potvrđujući da ni jedna revolucija ne uspeva, a da je promena samo prividna i trenutna. Vajsovi junaci su duševni bolesnici koji na inicijativu upravnika bolnice, a De Sadovu režiju (Atila Mađar), igraju komad o Francuskoj revoluciji, prvobitno zamišljen kao potvrda idealističke ideje o boljem životu koji dolazi nakon pobune ali, i pored direktorove težnje i stroge kontrole, njihove potrebe za promenom progovaraju kroz pozorišnu predstavu. Bolnica je tako država u malom – duboko iskvarena, strogo kontrolisana, surova i jeziva, s ljudima u okovima, fizički i mentalno sputavanim i manipulisanim. U Urbanovoj predstavi, bez prevelikog potcrtavanja prepoznajemo sve savremene probleme. Kroz pokušaj oslobađanja duševnih bolesnika, otkrivaju se zastrašujući mehanizmi društva, sprega vlasti i crkve, represija i tortura. Bunt maltretiranih bolesnika manifestuje se sve jače kroz njihovu inscenaciju amaterske predstave, ispitujući koliko revolucija dolazi kao posledica promene društva, a koliko kao rezultat promene svesti pojedinca, pokazujući da posledice pobune ne donose drastičnije promene niti srećnije društvo. Kao i prethodne, i ovu Urbanovu režiju odlikuje izuzetna vizuelna atraktivnost – jednostavnu scenografiju (koncept je osmislio reditelj) čini nekoliko poređanih drvenih klupa, kojima se izuzetno maštovito i neverovatno glumci „igraju“ kao magičnim kutijama, neprestano gradeći nove prostore. Prizori mučenja stilizovani su ali ubojiti, brzi, mučni, pred očima gledalaca odvijaju se direktne provokativne scene zlostavljanja, ugnjetavanja, linčovanja pojedinca od strane mase, dok se, istovremeno, kroz komičke elemente otkriva apsurd težnje ka idealnom društvu. Igranje glumaca dildoima kao gumenim lutkicama, vispreno i intrigantno ističe besmisao ideje o revolucionarnim promenama. Brzo smenjivanje živopisnih slika u prvi mah deluje dinamično, međutim, osnovni problem je što se intenzitet ne menja, on je konstantan, rediteljski postupak se ne razvija i sve više postaje ravan i monoton. Posebnost Urbanove predstave pre svega je izuzetna glumačka igra. S obzirom da je reč o pozorištu u pozorištu, jasno je da su pred nama dva nivoa glumačke igre – glumci igraju duševne bolesnike koji pokušavaju da, kao glumci amateri, igraju likove jedne drame, što je ozbiljan i zahtevan poduhvat. Opasnost u ovakvom konceptu je svođenje glumačke igre na amatersko preterivanje, pod pretpostavkom da, možda, njihova igra i ne zahteva suptilnije domete, jer na sceni igraju diletante. Međutim, u glumi ansambla Újvidéki Színháza ovaj problem ne postoji. Svaki

13

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI glumac ostvaruje vešt i precizan prelaz iz jednog lika u drugi, uspevajući da s merom, bez ilustrativnosti i preterivanja, ipak sve vreme ne napusti primarni lik duševnog bolesnika – čak i kad igraju junake drame, glumci ne zapostavljaju tikove, odsečne pokrete primarnih likova. Glasnik Silvije Križan van amaterske predstave je bleda, statična osoba praznog pogleda, kontrolisana sedativima, dok u trenutku kada postaje lik u predstavi automatski

„oživljava“ – oslobađa svoju seksualnost i provokativnost. Glumci sinhrono, koreografski, jasno i agresivno deluju kao pobunjena grupa, posebno u energičnom izvođenju songova, u istoj meri kao i kada su samo hipnotisani i manipulisani bolesnici mentalne ustanove, koje maltretiraju i nadziru sestra i upravnik, čineći da upravo ta posvećenost i preciznost u igri ponajviše doprinesu snažnom doživljaju predstave. Tamara BARAČKOV

Pozorje mladih Akademija dramskih umjetnosti Tuzla (Bosna i Hercegovina) Maja Pelević, "Ja ili neko drugi" (teatar-reality-show) Kolektivna diplomska predstava studenata IV godine ADU Tuzla u klasi red. prof. Vlade Keroševića i samostalna diplomska predstava Sabine Tufekčić, apsolventkinje ADU Tuzla u klasi vanr. prof. Selme Alispahić

www.pozorje.org.rs režiju i štrihovanje. Tehnički impresivno izvedena predstava uključivala je dve kamere, kojima su glumci snimali publiku i jedni druge, a zatim projektovali na scenu. Ovim

ne samo što je skrenuta pažnja na (ne)učestvovanje šire publike u kreiranju javnog mišljenja popularizovanim rijalitijima, već su nam na delu pokazali i kako istina može drugačije da izgleda kada je registrovana okom kamere. Istina se i sugeriše, kao smeh u sitkomima, jer se određene stvari prikazuju kao normalne, a druge, pak... I onda, zapitali smo se, ko je taj moćnik čiju normu bez pogovora prihvatamo? Predstava je izbegla čestu zamku multimedije da bude zanimljivija od samih glumaca i njihove igre, umesto da je obogaćuje. Bravo! U ulozi Nje, Alisa Brkić bila je pravo dete i velikom dozom nevinosti i naive koju je u sebi pronašla odmah nas je pridobila, a onda nas rastužila otkrićem cinizma, sveta odraslih i izvitoperenog sistema vrednosti koji taj svet nameće. Elmir Krivalić vladao je scenom u ulozi Njega, zavodljivog predatora i otmičara. Selma Čosić i Dražen Pavlović, Roditelji, otelotvorili su likove koje volimo da mrzimo, ljude koji nemaju zadrške u životu, pa ih putem rijalitija posmatramo i kritikujemo. Tu je još bio i Damir Mahmutović u ulozi Organa vlasti, koji nam se predstavio repovanjem. Medije su igrali Mirza Salihović, Zlatan Školjić i Rusmir Krdžalić i imali zahtevne uloge domaćina, reditelja i kamermana. Konačno, hor komšija i savesnih građana igrali su Irfan Kasumović, Sabina Tufekčić, Mirza Bajramović

Survajveri i predatori Studenti četvrte godine Akademije dramskih umjetnosti Univerziteta u Tuzli otvorili su završni dan Pozorja mladih diplomskom predstavom Sabine Tufekčić Ja ili neko drugi. Multimedijom i agresivnom igrom koja je i publiku stavljala u centar zbivanja, pomoću kamera koje su naša lica projektovale na sceni, tekst Maje Pelević pokazao se ne samo kao najmoderniji već i najrelevantniji predložak za Pozorje mladih ove godine. Izazovnim, inovativnim pristupom, Tuzlani su se pozabavili problematikom realnosti koju, ovako nezadovoljni i ispražnjeni, zamenjujemo hiperrealnošću u vidu reality show programa. Tako se tragičan događaj otmice osmogodišnje Nje banalizuje i menja, jer stalno se provlači kroz kamere,

14

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI i Nermin Hodžić. Gluma čitave postave retko je bila suptilna, ali to je ovoj predstavi i odgovaralo, jer ni na televiziji, gospelu XXI veka, ne može se naći ništa suptilno. Jedinstvenom estetikom koja je uključivala i dobro poznate simbole (Fejsbuk, Gugl, a posebno se izdvajao lik Via, iz filma V for Vendetta), Tuzlani iz klase prof. Vlade Keroševića upozorili su nas da ne tražimo afirmaciju u televizijskom programu i filtriranoj realnosti, da se posvetimo međuljudskim odnosima... Konačno, i mi u našoj realnosti našem rialitiju igramo nekakve uloge, ali zaboravljamo da se zapitamo ko nas režira i čijom mišlju se vodimo. Nikola STEPIĆ

www.pozorje.org.rs krajnje primamljivim rešenjima. Valja spomenuti i vox populi, posebno fantastičan muzički nastup, koji je smenjivan naricanjem i oplakivanjem krvave sudbine Tebanaca. Bile su ovo promišljene, suptilne izvedbe koje je odlikovala jasnoća teksta, pogotovo u monolozima, te razumevanje da glasnije nije obavezno i bolje. Šekspirov San letnje noći ovaj put stigao je u modernijoj,

Akademija umetnosti Beograd Udes Kadmovića svijeh (Car Edip, Sedmorica protiv Tebe, Antigona) Vilijam Šekspir, "San letnje noći" III godina glume Klasa: prof. Nebojša DUGALIĆ, asistent: Hana SELIMOVIĆ

Pozorišni očevi, Sofokle i Šekspir Pozorje mladih zatvorili su dvema predstavama studenti treće godine glume Akademije umetnosti Beograd, klase prof. Nebojše Dugalića. Novosadskoj publici prezentovali su se prvo antičkim tragedijama ozbiljnom, klasičnom igrom, a onda i drugačijim tonom, Šekspirovim Snom letnje noći. Po motivima Sofoklovog Cara Edipa i Antigone, te Eshilove Sedmorice protiv Tebe, Udes Kadmovića svijeh istražio je

teme političkog i ličnog, te neophodnu tragiku smene generacija. U svedenim, crnim kostimima, glumci Neven Bujić, Jovan Jelisavčić, Olja Lević, Lora Đurović, Sara Cvijović, Lana Karaklajić, Mladen Dedić, Miljana Popović, Tanja Markov, Maja Šuša, Milica Gojković i Petar Damjanović nastupili su kao stanovnici i vladari Tebe, ne zadržavajući se samo na izgovoru klasičnog teksta, već ga oplemenjujući scenskim pokretom i kreativnim, estetski

Subota, 2. jun 2012.

radikalizovanoj verziji, gde su čitavi zapleti i raspleti bili izbačeni (likovi Tezeja i Hipolite u potpunosti su izostali, a glumačka družina svedena je samo na lik Vratila). Tako je akcenat stavljen na događanja u šumi i razuzdanost koju donosi beg iz urbane sredine (pravi kontrast u odnosu na prvi komad). U ulozi Puka pojavila se Milica Gojković koja je očigledno u njoj uživala. Ona je pevala pesme francuske pevačice i internet fenomena Zaz, nosila maskirno odelo kada bi je Oberon poslao na zadatak i izvikivala replike Spidi Gonzalesa. Njena igra sa Nevenom Bujićem (skoro pa) obučenim u duhovite kostime, imala je i iznenađujuće seksualne tonove, a oboje su uživali u lascivnosti koju im je ovaj pristup tekstu dozvolio. Helenu i Hermiju igrale su Tanja Markov i Miljana Popović, a očigledno je bilo da su se vodile mišlju kako ove dve devojke više ne bi čekale da muškarci bace oko na njih, već bi one same pokušale da ih „izdvoje“. Iz ovoga su proizašle najduhovitije scene sa Petrom Damjanovićem i Mladenom Dedićem u ulogama Demetra i Lisandera, koji su se u havajskim šortsevima i sa zbunjenim izrazima lica uzalud opirali naletima devojaka. Olja Lević (Titanija) i Jovan Jelisavčić (Vratilo) takođe su uživali u šmiri i satirskoj igri, a svuda ih je pratio „girl bend“ vila. Njih su igrale Maja Šuša, Lora Đurović, Sara Cvijović i Lana Karaklajić, a često su umele svojim fazonima i da „ukradu“ scenu. Impresivnom igrom na Pozorju, mladi glumci sa Akademije umetnosti Beograd pokazali su nam da i te kako poseduju moć transformacije, čitanja teksta i scenskog pokreta. Posebno je bilo zabavno gledati ih kako „osluškuju“ publiku i nadovezuju se na smeh i reakcije svojih kolega, često menjajući tekst ili rušeći barijeru između publike i njih samih. Pozorje su zatvorili na pravi način, osvrnuvši se na dva „Oca“ pozorišnog iskaza i različitim manirima kojima se može pristupiti klasičnim tekstovima. Nikola STEPIĆ

15

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

www.pozorje.org.rs

NAGRAĐENI NA 57. STERIJINOM POZORJU

OLGA DIMITRIJEVIĆ tekst

ANĐELKA NIKOLIĆ režija

DALIJA AĆIN koreografija

Sterijina nagrada i nagrada Žirija Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara za najbolju predstavu, RADNICI UMIRU PEVAJUĆI

16

Bilten br. 9

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

JOVO MAKSIĆ gluma

www.pozorje.org.rs

HANA SELIMOVIĆ gluma

SILVIJA KRIŽAN gluma

Specijalna Sterijina nagrada GLUMAČKOM ANSABLU NOVOSADSKOG POZORIŠTA ÚJVIDÉKI SZÍNHÁZA za predstavu Marat the Sade

Subota, 2. jun 2012.

17

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI

www.pozorje.org.rs

DO VIĐENJA NA 58. STERIJINOM POZORJU 2013!

Deo redakcije Biltena: Snežana Miletić, Smiljka Seljin, Vojislav Alimpić, Silvija Čamber

PRIJATELJI 57. STERIJINOG POZORJA

Generalni sponzor

Poslatičarnica

ŠEHEREZADA

BILTEN 57. STERIJINOG POZORJA Za izdavača: Milivoje Mlađenović, direktor ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Vojislav Alimpić, Silvija Čamber, Aleksandra Kolarić, Snežana Miletić, Smiljka Seljin, Nikola Stepić ☺ Fotograf: Branislav Lučić ☺ Dizajn korica: Darko Vuković ☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400 Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 527-255 (Festivalski centar i Produkcija); 523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976 http://www.pozorje.org.rs E-mail: [email protected]

18

Bilten br. 9

View more...

Comments

Copyright 2017 ECITYDOC Inc.